Moji ljudi

Ne znam da li sa mnom nesto nije u redu, mislim da je u redu sa mnom, ali...nije mi kompliment da bi neko imao snosaj sa mnom. Prosto mi nije kompliment, a kamoli kompliment koji bi me usrecio. Da li je moguce, da li je moguce da u 21. veku , da je to dovoljno da usreci neku zenu? Ako jeste, onda je dobro, neka bude srecna na bilo koji nacin. Sta god se ljudima svidja.

Kompliment koji bi mene najvise usrecio je "volim te". Usrecio bi me kao malo dete. 

Tuzno mi je kad vidim da je to...jednostavno mi je strano, tudje. Ali sta god usrecuje ljude. Svi smo mi individualci.

I da, ono "volim te" bi me usrecilo od onog ko mi se dopada. Dzaba ako je to od nekog koga ne volis...mislim lepo je, ali ne ispunjava te tolikom srecom.

Sacuvajte toplinu u dusi xoxo 

ovo sam morala :D Xoxo  

Posto vidim da ste sve videli i uglavnom tumacite lose i na pogresan nacin, samo jedno izvinjenje, mada ne znam da li je potrebno jer ste to samo pogresno shvatili.

Lekari u Uzicu, Nisu i bilo kom mestu su podjednako vredni kao i u Beogradu. To sto sam rekla kad sam bila mala ono...to je zato sto je mama bila uplasena i ljuta (kasnije,kada je saznala da ne treba) na doktore koji su rekli da treba da mi se izvadi bubreg. A ne zato sto manje znaju ili su manje sposobni. Takva greska je mogla da se desi i u Beogradu, koliko god mislili da ne bi. 

Svi ljudi su podjednako vredni ali hajde malo da damo ''5 minuta'', (iako bih da je do mene dala ceo zivot) genijalcima...

 Da je do mene, samo bih isla do njih, pratila bih ih i opcinjeno slusala, htela bih da znam sve o tome sto njih zanima, sve sto vole u hirurgiji, u medicini, u nauci.  Bila bih srecna jer da imam predispozicije, kao sto nemam, ali mogu da podrzavam. 

Bila bih srecna kao malo dete kada bi mi pricali sve o tome.  

Neverovatno sam opterecena lekarima i naucnicima.  

Pre svega da kazem, mislim da je poznato moje misljenje o vama. Najradije bih da se nekako otarasim vas. 

Sada mogu da krenem...

Nikad tuzniji dan. Toliko depresivan...O mislima bolje i da ne pocinjem...Ne znam da li bi jedan decko uopste mogao da popravi ovo, mislim da zaista ne bi. Ali zivecu, moram, kao i svi...

Mislim da svi u sustini znamo kakav je zivot, mozemo mi da se lazemo ulepsavajuci ga... 

Utehu mi donosi, ne bas novo skoro dve godine, prijateljstvo sa bratovom devojkom Milicom. Ona je topla, dobra, prava drugarica, sve sto sam zelela. Ne znam zasto me to toliko tesi ali mnogo mi prija. 

Moze se reci da je bas ono sto sam htela od prijateljice. Mira je super, ali sa Milicom mozes i malo ozbiljnije...Miru je malo uhvatilo ono Tanjino ''ne vezujem se ni za koga'', ne bas tako hvala bogu...

Sa Milicom mozes da gradis prijateljstvo. Pravo. To sam sad otkrila posle dve godine. Sve vise mi znaci. Mozes ozbiljno da pricas sa njom.

Inace, dan je uzasan.  Valjda ce biti bolje. 

Bas mi je prijao razgovor sa njom. Ne, necu se ubiti. Zivecu, kako moram.  

Shvatila sam da mi najvise prija mir i miran zivot. Nije da bih podivljala ako bi neko poremetio moj mir, jer bih se na sve navikla, ali dok god mogu cuvam ga. 

Kafa tacno u tri...ponekad pomislim da imam opsesivno-kompulsivni poremecaj, bas kao Bela u Sumraku. imamo dosta slicnosti generalno. Mozda zato, ne mogu da verujem da cu ovo reci, ali vise volim Sumrak od Hari Potera. Kao da mi se deo srca odlomio. Ali, sta da radim...

Sto se tice Mangeta, imam objasnjenje za vas.  Bilo je to ovako. Dok god sam mogla nadala sam se da ce biti nesto od toga, da cemo se normalno videti barem. Koliko sam mogla imala sam razumevanja za njegove komplekse ali on se nikada nije nikada nije cak ni normalno ljudski porazgovarao sa mnom, blokirao me je...Nikada nismo popricali.

A vi pricate o nekoj vezi, bivsem, i ljubavi? Toliko. Nikada nije postupio kao covek. A, nikada mi se nije ni svidjao...

 Sto se tice mojih planova. Najveci problem kada pronadjes pravu ljubav je sto ti posle njega nista vise ne treba, nasao si sve sto si ikada trazio, i srecan si i punog srca sa te strane iako nisi sa tom osobom. Ali ti i dalje fali fizicki neka osoba, da ti pravi drustvo, da joj se poveris...

Kod mene je cista sujeta radila sto mi ne prilaze, i boli, ali ne u smislu jer me dotice vec zbog sujete, inace mi nimalo nije stalo do njih. 

Plan je da upoznam nekog vrednog...a to sigurno nece biti jer mi je vreme da se udam, jer to ocekuju, jer sam ocajnica...Ici cu srcem, svojim tokom.

Neke stvari mogu da me pomete  da se danima oporavljam, kada poremete mir.

Onda mi treba duze  da se smirim. 

Ne znam zasto nikada od drugih ne ocekujem da se menjaju, to mi ni na um ne pada, prosto mi je cinjenica da su takvi sasvim prirodna, a kada na mene nagrnu i osudjuju me, kritikuju i vredjaju, i to najrodjeniji, to me uznemirava i  zato mi je mozda drago sto ne zivim sa njima na Kanarevom brdu. 

 Mozda jesam zenica. Mozda mi je krhak nervni sistem, mozda sam bas onakva kakvu me opisuju novine, mozda cu da prsnem...i mogu samo da placem dok citam to i nadam se da necu biti takva i prihvatiti cinjenicu da nisam dobra ni po cijim merilima, sem po njegovim. 

 Dosta njih mi kaze da sam cudna. I to boli. Ali nekako sam zadovoljna sto sam ovakva. 

I nije neko iznenadjenje. Mene niko nece. Mozda bih i obavila ''to'' do sada da sam imala sa kim, ali me niko nije hteo. jel ste to hteli da cujete, kako mi je lose, kako placem, sto me niko bas niko nece. Eto, budite srecni i likujte nada mnom

Imam potrebu samo da kazem, posto sam otvorena za ljubav...da mi se ne javljaju osobe zakljucno sa '92 generacijom pa na dole. Kazu nikad ne znas kako ce biti u zivotu, ali sa te strane znam, ili barem molim boga iz sve snage da ne bude nista sa takvim nekakvim. 

Podrazumeva se da je pristojan i normalan u komunikaciji. Ovo mozda malo deluje kao oglas licne prirode..:D ali ne treba da bude..mislim, samo zelim da kazem kakve momke bih volela da upoznam i da sam otvorena za ljubav. Sa normalnim mladicima.  

Nije to stvar moje zelje da ga prebolim. To je nemogucnost izbora. On mi je u srcu...toliko je cudno koliko je to postojano i nepokolebljivo. 

 U svakoj mi je misli, u svakom trenu...Neprestano. Dise sa mnom. 

Vecina misli da sam andjeo jer kao ja dajem a ne dobijam nista zauzvrat, a mene oni stvarno ne zanimaju i mogu da gledaju koliko hoce moj profil ako im je tako lepo. Nikada mi nece biti stalo do njih, nikada ih necu voleti. 

 Moj plan je da jednog dana upoznam nekog vrednog, on ce meni uvek biti u srcu, ali sam svesna da moram da zivim. Jednog dana. Ako naidje neko vredan, pod tim mislim neko ozbiljan i neko ko me postuje. 

 Ne razumem samo zasto on nece da bude sa mnom...nema veze. Mislim da sam ja neka mesavina Elize i Beti. 

Hebala vas ljubav siparice jedne retardirane kod mene to necete videti , ja necu biti jedna od tih retardiranih, necu da skrinsotujem, e bas necu da se ponasam tako 

Vecina misli da sam tuzna i nesrecna. Ali srecna sam. Jer zivim onako kako zelim da zivim. Bez laznih ljubavi,jer bi svaka bila lazna, jer mi se niko, bas niko od moje generacije ne svidja. Od '92 pa na dole. I zato zivim bez laznih ljubavi. Niko mi se ne svidja. Moram da kazem, izvesni Mange mi se nikada nije cak ni svidjao, nikada se nismo videli, to je bilo u nedostatku bilo cega, a od toga stvaraju neku ljubav! Nikakva posesivnost, nikakve gluposti niko nije mogao da unisti nesto cega nije ni bilo a vi pricajte sta hocete. 

 Ne verujem u ljubav sa mojom generacijom...to su sve neozbiljni, neodgovorni, a i, jednostavno mi se niko ne svidja. Ma da mi se ne svidja to bi bilo dobro, ali su mi odbojni, bezveze, tuta mute, nule, neprimetni. 

 Neke teme izbegavam...ne znam zasto je tako surovo morao da me ostavi, kada bih zbog njega sve ucinila...kao da mi je srce iz grudi istrgo. 

Dosla sam do zakljucka da bih ja sa svakim mogla. Nije to da sam ovakva pa bih samo sa njim mogla, mogla bih da budem sa svakim jer sam prilagodljiva. Ne znam da li je to dobro ili lose. 

Ne znam uopste kakva sam. Ali znam da mi je dobro ovako, srecna sam. Zivim zivot bas kako zelim. Srecna sam, ovde u Bolecu. Naravno, uskoro cu i da pocnem da trazim posao...Ali zivim bas kako zelim. Bez laznih ljubavi. 

Nemam ljubav ali to je dobro jer bi isto tako bilo da sam sa nekim ko mi se ne svidja, a niko mi se ne svidja od moje generacije. Svima bih po samarcinu lupila koliko su njanjavi i glupi. 

Kad naidjem na nekog ozbiljnog...bice. Zivim zivot onako kako zelim.  

Moj ideal je da nadjem decka uz koga cu da se ususkam i zivim svoj ljubavni zivot: putujemo, idemo na koncerte zajedno, jedno sa drugim delimo sve, smejemo se, da se potpuno znamo i potpuno volimo. Jedino sam to zelela u zivotu. Nista vise. Jedino to u zivotu. Ne zelim decu, ne zelim bogatstvo i posao, samo jednu osobu. Moj zivot trebalo bi da se krece tako. Imam vec 24 godine. Ali, kako? Nigde ne idem. ne znam nikoga. Ne krecem se. Eto sad u 24. upisujem fakultet, gde ce biti mladji od mene pet godina...

Moj Dzeri...Uvek sam se videla kao Holi iz knjige P.s. Volim te. Jer sam se tako ceo zivot osecala. Ceo zivot bih bila posvecena jednom coveku. Zivela bih i sve bih radila zbog njega.

Zaboravih (naravno da nisam)- vec imam Dzerija koji me ne zeli. Ali, to je druga i teska tema. 

Za ovo moje malo iskustva koliko imam, uvidela sam da momci vise vole kul devojke, koje slusaju kul stvari, sve u svemu, mene ne vole. A kul devojke su kul. One ne brbljaju.Znam da se samo zalim, ali to me duboko tisti. Pametne su. Toliko me boli. Volela bih da sam kao one. Ali ne mogu nikako biti kao one, i to oni prepoznaju, i odmah me izbace. Kao da sam...najgora. Ismevaju, vredjaju,...Kao da sam najgora zla pocinila na ovom svetu. Kao da sam najstrasnije bice. Samo bih volela da i mene vole. Sta to ima u meni da tako uticem na ljude? A ja samo zelim malo ljubavi. Usla sam u tu grupu zeljna prijateljstva i ljubavi. I nisam odustajala. Ali, jednostavno, vremenom je sve prekardasilo da mi je sada muka i od pomisli da ponovo bilo sta imam sa tom grupom. Ismevanja bih mogla da podnesem, najgore je otvoreno neprijateljsko drzanje prema meni. To me najvise boli. A ne razumem zasto. Dobro, ne treba ni da razumem. Njihovo pravo. Ali ipak boli. 

Uvek sam bezala od ljudi, od mogucih romansi. Ne znam ni ja, plasila sam se da nesto ne upropastim, da se ne desi nesto ruzno. Sa izuzetno lepim Crnogorcem, samo sam izasla iz vode. Uplasila sam se. Bio je tako lep ja ne znam sta se tu radi. Nemam neko isustvo u tome. Prvo sam zmirkala u njega, jer bez naocara ne vidim nista, i onda se okrenula i otisla. Sa mojim knezom Misom, iako je on hteo, nije niceg bilo.

Ove godine idem sa drugaricom (isla sam i ranije sa jednom drugom, ali , tada nisam ovo odlucila), i odlucila sam da NE BEZIM. NECU BEZATI, BICU NORMALNA, I PRICACU SA LJUDIMA.

NAROCITO, SA MOMCIMA.  MORE SAMO CEKA! <3 <3 <3 <3 i ja sam konacno tu

Kako da se pomirim sa tim da ce se uvek lose ponasati prema meni? Da ne budem ja jedna od onih kojima ce deliti komplimente, govoriti lepe stvari, pa, i da tako, kazem, mozda i slihtati se? (kome lepa rec ne prija) Da li bi se ijedna zenska osoba ili uopste bilo koji covek mogao pomiriti sa tim! Ne zelim! A bilo je i uzasno dobro pamtim te tenutke, na fakultetu, kad su se lepo ponasali prema meni, i pisali mi pesme i razne price, ja sve to pamtim tako dobro, i ta osoba je tako dobro urezana u mom pamcenju (na stranu to sto je licio na kneza Misu iz kneginje Anastazije i sto sam bila kao siparica bas zaljubljena u njega), uvek pamtim ljude koji su bili dobri prema meni. I, to je retkost. Prema svima, prema svim devojkama su lepi. Prema svim devojkama. Zasto, sta sam ja zasluzila, zasto, zar sam toliko losa? Zar ne zelim i ja malo lepe reci, zasto meni ne moze?  Sta sam ja skrivila? Zsto meni ne moze? A tako zeli. Tako zelim, boze.

Placem iz nemoci. Ne mogu da upravljam time. Kao da imam neku karmu da mene zaobilaze. Ovo je teze od icega. Govori mi nisam hteo da ti kazem da se ne uobrazis, a sta, ako mi svi to budu radili prosto cu se navici da budu losi prema meni?To nije bio prvi put da mi neko kaze. Da li samo prema meni treba da se ponasaju tako? Prema drugim devojkama su. Izjeda me ljubomora i tuga. Plakala bih. Samo prema meni. Samo prema meni nece fino i lepo. Da me vole. Samo sam zelela da me vole. Samo sam zelela da me vole. Ne moraju uopste ma ne vise od njih!!! Samo da me malo vole. Sta je to u meni sto tera ljude da se ponasaju suprotno? A ja sam se uvek zaljubljivala u ljude koji su bili dobri prema meni. Volim ih. Ovo je gore od iceg.

Samo sam zelela da me vole. 

Pao mi je na pamet citat iz Zone Zamfirove, ''Devojacku srecu da prokunes''..pa se pitam, sta je sa onim devojkama koje su ''na medji''. I da li su svesni ljudi koliko to boli i uopste koliko je svaki dan patnja? Ne u smislu da se udas, nego jednostavno, nema decka, vec godinama, nikako da naidje pravi...Koliko to boli svaki dan. Jer jednostavno ne izlazis nigde vec godinama a i. Ne znam. Tesko je to. imala sam solidan ljubavni zivot do 15. godine. Do 22 sam se cuvala misleci da cu tad imati stalnog decka, sa kojim cu vec traziti stan i planirati dalji ljubavni zivot. Sa 24, nista od toga se nije desilo. Imala sam na fakultetu jednu osobu u koju sam bila zaljubljena, i nadam se, on u mene, i posle toga, vec pet godina, nista. Nigde se ni nisam kretala, ali, sva sam smusena. Svaki dan je pravi pakao. Jer, samo sam zelela tog jednog sa kojim bih sve delila. Nisam zelela sa svakim, jer to jednostavno ne bih bila ja. Lagala bih sve. Da li uopste postoji pravi, postavlja se pitanje? Uvek sam verovala u to. I svaki dan boli.

Pao mi je na pamet citat iz Zone Zamfirove, ''Devojacku srecu da prokunes''..pa se pitam, sta je sa onim devojkama koje su ''na medji''. I da li su svesni ljudi koliko to boli i uopste koliko je svaki dan patnja? Ne u smislu da se udas, nego jednostavno, nema decka, vec godinama, nikako da naidje pravi...Koliko to boli svaki dan. Jer jednostavno ne izlazis nigde vec godinama a i. Ne znam. Tesko je to. imala sam solidan ljubavni zivot do 15. godine. Do 22 sam se cuvala misleci da cu tad imati stalnog decka, sa kojim cu vec traziti stan i planirati dalji ljubavni zivot. Sa 24, nista od toga se nije desilo. Imala sam na fakultetu jednu osobu u koju sam bila zaljubljena, i nadam se, on u mene, i posle toga, vec pet godina, nista. Nigde se ni nisam kretala, ali, sva sam smusena. Svaki dan je pravi pakao. Jer, samo sam zelela tog jednog sa kojim bih sve delila. Nisam zelela sa svakim, jer to jednostavno ne bih bila ja. Lagala bih sve. Da li uopste postoji pravi, postavlja se pitanje? Uvek sam verovala u to. I svaki dan boli.